Konstantin 2014

Dobrodošli u svet gde se dim cigarete meša sa sumpornim isparenjima iz podzemlja, a spasenje je retka i skupa roba. Film Konstantin, režisera Fransisa Lorensa, nije samo puka ekranizacija kultnog DC/Vertigo stripa "Hellblazer", već predstavlja mračnu odiseju onostranog koja redefiniše granice natprirodnog trilera. Od prvog kadra, film nas uvlači u visceralni, nikotinom natopljeni noir ambijent Los Anđelesa, grada sunca i anđela, koji je ovde preobražen u poprište večnog rata između neba i pakla. Lorens, poznat po svom prefinjenom vizuelnom stilu, stvorio je delo koje je više od puke zabave; to je duboka meditacija o veri, iskupljenju, slobodnoj volji i neizbežnosti sudbine. Atmosfera filma je teška, gotovo klaustrofobična, prožeta osećajem neminovne propasti, gde svaki ugao ulice može kriti demonsko prisustvo, anđeosku intervenciju ili, što je najgore, ravnodušnost samog čovečanstva. Ovo je film koji se ne plaši da postavlja velika pitanja, umotavajući ih u stilizovanu, gotičku estetiku koja ostaje urezana u pamćenje.

U središtu ove eshatološke drame nalazi se Džon Konstantin, čovek koji je doslovno bio u paklu i vratio se, ali po cenu sopstvenog prokletstva. Njegov život je trka s vremenom, jer mu rak pluća neumoljivo nagriza telo, ostavljajući mu malo vremena da "kupi" svoj put do nebesa. Njegovo iskupljenje leži u brutalnom, ali neophodnom, istrebljivanju demona koji krše drevna pravila "Ravnoteže" između dobrih i zlih sila, koje se bore za ljudske duše. Međutim, suptilna narušavanja te ravnoteže počinju da se manifestuju na sve opasnije načine, nagoveštavajući mnogo veću pretnju. Radnja se zahuktava kada mu put ukrsti Anđela Dodson, detektivka iz LAPD-a, čiji je skepticizam duboko ukorenjen, ali biva poljuljan nakon misterioznog samoubistva njene sestre bliznakinje, Izabel. Anđela, progonjena sestrinim poslednjim trenucima, traži odgovore u svetu koji prevazilazi njeno razumevanje, primorana da se suoči sa stvarnošću koja je mnogo mračnija od bilo kog kriminalnog slučaja.

Zajedno, Konstantin i Anđela uranjaju u opasni svet u kojem su pakao na zemlji i apokalipsa samo pitanje trenutka. Istraga ih vodi kroz zamršenu mrežu okultnih rituala, demonskih poseda i anđeoskih manipulacija, otkrivajući da se drevno proročanstvo o dolasku Luciferovog sina možda ostvaruje. Lorens majstorski gradi tenziju, koristeći vizuelne metafore kako bi dočarao svet koji se raspada pod teretom greha i skrivenih namera bića koja su nam vekovima bila samo mit. Svaka scena je pažljivo komponovana, naglašavajući osećaj nelagodnosti i neizvesnosti, dok se Konstantin bori ne samo sa demonima, već i sa sopstvenim demonima prošlosti i neizbežnom smrću. Film ne nudi lake odgovore, već provocira gledaoca da preispita sopstvena uverenja o moralu, svrsi i prirodi dobra i zla, dok se granice između svetog i profanog sve više zamagljuju.

Glumačka ostvarenja su jedan od najjačih aduta filma. Kijanu Rivs, u ulozi Džona Konstantina, pruža jednu od svojih najupečatljivijih interpretacija, stvarajući ciničnog, umornog, ali nepokolebljivog anti-heroja čija je svaka rečenica prožeta gorčinom i hladnim sarkazmom. Njegova harizma je tiha, ali prožimajuća, savršeno oslikavajući čoveka koji je video previše da bi verovao u jednostavna rešenja, noseći teret večne borbe na svojim ramenima. Pored njega, Rejčel Vajs briljira u dvostrukoj ulozi, tumačeći i Anđelu i Izabel Dodson. Ona donosi emocionalnu težinu i ranjivost koja služi kao savršen kontrapunkt Konstantinovom nihilizmu, ali istovremeno pokazuje snagu i odlučnost u suočavanju sa neizrecivim. Ipak, film dostiže vrhunac pojavom sporednih likova koji kradu svaku scenu: Tilda Svinton kao androgini, manipulativni anđeo Gabrijel, čije prisustvo odiše božanskom, ali i pretećom gracioznošću, i Piter Stormare kao Lucifer, čiji je kratak, ali eksplozivan nastup apsolutno maestralan i ostavlja trajan utisak. Njegova interpretacija Đavola je istovremeno zastrašujuća i neverovatno šarmantna. Ne treba zaboraviti ni Džimona Honsua kao Papa Midnajta, harizmatičnog vlasnika okultnog kluba i posrednika između svetova, čije mudrost i neutralnost dodaju dubinu priči.

Režija Fransisa Lorensa je besprekorna, a kinematografija Filipa Ruseloa stvara vizuelno bogat i upečatljiv svet. Los Anđeles je prikazan kao mračno, kišno i sumorno mesto, prožeto neonskim svetlima i senkama, što savršeno odgovara noir estetici filma. Lorens koristi paletu tamnih boja i jakih kontrasta kako bi naglasio granice između svetla i tame, života i smrti. Specijalni efekti su vrhunski za svoje vreme, stvarajući uverljive i zastrašujuće prikaze demona i paklenih pejzaža, ali nikada ne preuzimaju primat nad pričom i likovima. Muzika Briana Tajlera i Klausa Badelta, sa svojim mračnim i orkestarskim tonovima, dodatno pojačava atmosferu neizvesnosti i predstojeće kataklizme, dok zvučni dizajn suptilno, ali efikasno doprinosi osećaju nelagode i prisustva onostranog. Svaki element filma, od scenografije do kostima, pažljivo je osmišljen kako bi stvorio koherentan i uverljiv univerzum, koji se, iako fantastičan, čini opasno bliskim našoj stvarnosti.

Zašto vredi gledati Konstantina? Ovaj film je pravi dragulj za ljubitelje natprirodnih trilera, mračne fantazije i neo-noir žanra. Nudi jedinstvenu perspektivu na večnu borbu dobra i zla, spajajući religiozne elemente sa ciničnim humorom i stilizovanom akcijom. To je film za one koji cene priče koje provociraju misli, koje se ne plaše da se upuste u filozofske dubine, a pritom ne žrtvuju zabavu i vizuelni spektakl. Konstantinov svet je brutalan, nemilosrdan i beznadežan, ali istovremeno pruža tračak iskupljenja i nade, čineći ga slojevitim i emotivno rezonantnim iskustvom. Ako ste spremni da zaronite u svet gde su anđeli podjednako opasni kao i demoni, gde su moralne dileme složenije od crno-belih podela, i gde je ljudska duša ultimativna nagrada u kosmičkoj igri, onda je Konstantin film koji ne smete propustiti. Njegova kultna reputacija je zaslužena, jer nudi mnogo više od prosečnog holivudskog blokbastera.

Na kraju, Konstantin je film koji je možda bio ispred svog vremena, ne dobivši odmah priznanje koje zaslužuje, ali je vremenom stekao zasluženi kultni status. On je hrabar, stilizovan i intelektualno provokativan, nudeći osvežavajuću alternativu standardnim adaptacijama stripova. Njegov uticaj se ogleda u kasnijim delima koja su pokušala da repliciraju njegovu mračnu estetiku i složene teme, ali retko ko je uspeo da dostigne Lorensa i Rivsa u stvaranju tako upečatljivog i autentičnog anti-heroja. Film ostavlja gledaoca sa osećajem da je zavirio u skriveni kutak stvarnosti, gde se drevne sile sukobljavaju u senkama modernog sveta, a običan čovek je samo pijun u toj igri. Konstantin je više od filma; to je iskustvo koje se lepi za vas, terajući vas da razmišljate o sopstvenom mestu u kosmičkoj borbi, dugo nakon što se odjavna špica završi. Njegova relevantnost i privlačnost opstaju, čineći ga nezaobilaznim naslovom u biblioteci svakog ozbiljnog ljubitelja filmske umetnosti.