Pom Poko 1994

U analima animiranog filma, retko se nailazi na ostvarenje koje sa takvom virtuoznošću spaja ekološku svest, duboku tugu i razigrani humor, sve to prožeto bogatim tkanjem narodnog predanja. "Pom Poko" (Heisei Tanuki Gassen Ponpoko), remek-delo iz čuvenog Studija Ghibli, pod režiserskom palicom genijalnog Isaoa Takahate, predstavlja upravo takvo delo. Ovaj film, objavljen 1994. godine, nije samo animirana priča, već snažna alegorija o nezaustavljivom sukobu prirode i urbanog razvoja, uronjena u fantastični svet japanskog folklora. Žanrovski se kreće na raskršću ekološke fantazije, društvene satire i tragikomedije, nudeći publici jedinstveno iskustvo koje istovremeno zabavlja, provocira na razmišljanje i duboko potresa. Centralna postavka filma je dramatična: zajednica magičnih rakuna, poznatih u Japanu kao tanuki, suočava se sa egzistencijalnom pretnjom kada im ljudska civilizacija, kroz masivni projekat izgradnje grada, počinje nemilosrdno uništavati šumsko stanište. Suočeni sa potpunim nestankom, ovi neobični junaci, obdareni drevnom sposobnošću menjanja oblika, kreću u očajničku borbu za opstanak svog doma, svoje kulture i, na kraju krajeva, svoje vrste.

Radnja filma nas uvodi u idiličan, ali sve više ugrožen svet tanukija u brdima Tama, nedaleko od Tokija. U početku, različite grupe rakuna su u međusobnim sukobima oko preostalih resursa, ali ubrzo shvataju da je pravi neprijatelj mnogo veći i opasniji: ljudi i njihova neumoljiva ekspanzija. Projekat "Tama New Town" postaje simbol uništenja, sa bagerima i buldožerima koji proždiru šumu brzinom koja ostavlja bez daha. Suočeni sa realnom mogućnošću izumiranja, mladi rakuni, pod vođstvom harizmatičnih, ali različitih ličnosti poput pragmatičnog Šoukičija i vatrenog Gonte, odlučuju da se ujedine. Njihovo glavno oružje je henge, veština transformacije koja im omogućava da menjaju svoj oblik i izgledaju kao ljudi, predmeti, pa čak i duhovi. U početku, njihove taktike su relativno bezazlene: plašenje radnika, izazivanje manjih nesreća i sabotiranje mašinerije. Ove scene su često prožete humorom, prikazujući rakune kao nestašne, ali inventivne borce za svoj dom. Međutim, kako uništenje napreduje, taktike postaju sve očajničkije i mračnije.

Kroz središnji deo filma, borba rakuna dobija na intenzitetu i složenosti. Shvativši da im nedostaje znanje i veština za borbu protiv ljudi, lideri rakuna šalju pozive preostalim majstorima transformacije iz cele zemlje – starim i moćnim tanukijima, pa čak i lisicama (kitsune) koje takođe poseduju slične moći. Dolaskom starijih i iskusnijih majstora poput mudre Oroke i veštih iluzionista, strategija se menja. Rakuni se okreću sofisticiranijim metodama, pokušavajući da ubede ljude da je šuma ukleta i da je naseljavaju natprirodna bića. Organizuju spektakularne iluzije, poznate kao "parade duhova", gde se stotine rakuna transformišu u jeziva čudovišta i prikaze iz japanske mitologije, nadajući se da će uplašiti ljude i naterati ih da odustanu od projekta. Ove scene su vrhunac vizuelne kreativnosti filma, prikazujući grandioznost i složenost njihovih magijskih moći. Međutim, uprkos njihovim herojskim naporima i impresivnim transformacijama, ljudi ostaju tvrdoglavi i u velikoj meri ravnodušni, tumačeći neobične događaje kao masovnu histeriju ili marketinški trik. Ova postojana ljudska neosetljivost na znake prirode postaje centralni i najtragičniji aspekt njihove borbe, naglašavajući beznadežnost situacije pred nemilosrdnom snagom "napretka".

Iako se film fokusira na zajednicu, nekoliko ključnih likova izdvaja se kao nosioci radnje i različitih perspektiva unutar tanuki društva. Šoukiči, mladi rakun, služi kao delimični narator i glas razuma, često pokušavajući da pronađe mirna rešenja i da se prilagodi neizbežnom. Njegov kontrapart je Gonta, snažan i borben rakun koji se zalaže za direktan sukob i nasilje, odbijajući da prihvati poraz. Kroz njih dvojicu, Takahata istražuje različite pristupe suočavanju sa krizom – od prilagođavanja do radikalnog otpora. Tu su i stariji, mudri tanukiji poput Oroka, koja predstavlja vezu sa drevnom tradicijom i spiritualnošću, te drugi lideri klanova kao što su Seizaemon i Tsurugame, koji donose iskustvo i strategiju. Glasovna gluma, posebno u originalnoj japanskoj verziji, je izvanredna. Svaki glumac unosi specifičan ton i karakter u svog rakuna, bilo da je reč o komičnim, dirljivim ili pretećim scenama. Emocionalni raspon je ogroman, od veselih zezancija do dubokog očaja, a glasovi savršeno oslikavaju unutrašnji svet ovih fantastičnih bića. Kroz njihove interakcije, film uspešno gradi složenu dinamiku grupe, čineći kolektivnu borbu rakuna izuzetno uverljivom i emotivnom.

Režija Isaoa Takahate u filmu "Pom Poko" je majstorska lekcija u pripovedanju i animaciji. Njegov pristup je često realističniji i kritičniji od Mijazakijevog, sa manje idealizovanom vizijom prirode i čoveka. Takahata se ne libi da prikaže sirovu stvarnost borbe za opstanak, pa čak i mračne aspekte života u divljini. Kinematografija (ili bolje rečeno, animacija i kompozicija kadrova) je spektakularna. Film se ističe detaljnom animacijom prirodnog okruženja, od bujnih šuma do realističnih prikaza urbanih pejzaža u nastajanju. Kontrast između prelepe, netaknute prirode i betonske džungle koja je guta je vizuelno upečatljiv. Dizajn rakuna je takođe fascinantan, prebacujući se između realističnih životinja, simpatičnih, antropomorfnih stvorenja i grotesknih, ali impresivnih transformacija koje su čista fantazija. Muzika, koju je komponovao Shigeru Katou, savršeno dopunjuje vizuelni doživljaj, kreirajući atmosferu koja se kreće od vesele i razigrane do tužne i epske. Melodije su prožete tradicionalnim japanskim elementima, dodajući autentičnost i dubinu priči. Ukupna atmosfera je izuzetno bogata – film je istovremeno komičan, strašan, dirljiv i duboko melanholičan, vešto balansirajući između suprotstavljenih emocija i tonova.

Zašto vredi pogledati "Pom Poko"? Iz mnoštva razloga. Pre svega, film nudi jedinstvenu perspektivu na gorući problem ekologije i ljudskog uticaja na prirodu. Nije to samo priča o ugroženim životinjama, već duboko promišljanje o sukobu tradicije i modernosti, o značaju očuvanja baštine i cene "napretka". Film je takođe izuzetan u svom prikazu japanskog folklora, oživljavajući mitove o tanukijima i njihovim magičnim moćima na način koji je i zabavan i edukativan. To je Ghibli film koji se ne plaši da bude mračan i da postavi teška pitanja, izbegavajući jednostavne odgovore i srećne krajeve. Namenjen je ne samo ljubiteljima animacije, već svima koji cene promišljene priče sa dubokim porukama. Iako sadrži elemente humora i fantazije, njegova suštinska ozbiljnost i povremeni prikazi nasilja i očaja čine ga pogodnijim za stariju publiku i tinejdžere, nego za mlađu decu. To je film koji će vas naterati da se zamislite o mestu čoveka u prirodnom svetu i o etičkoj odgovornosti koju imamo prema drugim bićima i okruženju.

U konačnici, "Pom Poko" stoji kao testament Takahatinoj genijalnosti i Ghiblijevom neustrašivom pristupu složenim temama. To je film koji je istovremeno proslava života i lament nad gubitkom, priča o otporu i prilagođavanju, o nade i očaju. Njegova snaga leži u sposobnosti da prenese univerzalnu poruku o poštovanju prirode, istovremeno uranjajući gledaoca u specifičan, bogat svet japanske mitologije. Dok se borba rakuna možda čini specifičnom, njihova borba za dom i identitet odjekuje sa globalnim izazovima sa kojima se suočava priroda širom sveta. Film nas podseća da su i najmanja bića deo složenog ekosistema i da njihovo uništenje osiromašuje ne samo prirodu, već i sam ljudski duh. Njegova emotivna dubina i vizuelna raskoš čine ga nezaobilaznim kinematografskim iskustvom, koje ostavlja trajan utisak i tera na razmišljanje dugo nakon odjavne špice. "Pom Poko" nije samo film; to je upozorenje, to je pesma, to je priča o borbi srca i duše prirode protiv nemilosrdnog marša "napretka".